Pr­vi če­krk (ro­la, ma­ši­ni­ca) po jed­noj od te­o­ri­ja po­ja­vio se u drev­noj Ki­ni, po­čet­kom 13. vi­je­ka, gdje je na­sli­kan na jed­noj sa­ču­va­noj sli­ci ko­ja pri­ka­zu­je štap i ri­bo­lov­ca. Me­đu­tim, pr­vi če­krk opi­sao je En­glez Tho­mas Bar­ker, 1651. go­di­ne. Opis tog če­kr­ka, go­vo­ri o pro­stoj kon­struk­ci­ji od dr­ve­ta i bez ika­kvih me­ha­ni­zma. Spo­re­nja sa­mih ri­bo­lo­va­ca o zna­ča­ju če­kr­ka u mu­ši­ča­re­nju tra­ju do da­na­šnjeg da­na i sta­vo­vi su di­ja­me­tral­no su­prot­ni, od pot­pu­nog ig­no­ri­sa­nja nje­go­ve ulo­ge u mu­ši­ča­re­nju (is­klju­či­vo slu­ži kao ma­ga­cin za mu­ši­čar­ski ko­nac) do onih ko­ji ne mo­gu za­mi­sli­ti ri­bo­lov bez ove na­pra­ve (na­ro­či­to na ve­ćim vo­da­ma).
Na sa­mom po­čet­ku lo­vi­lo se is­klju­či­vo šta­pom i stru­nom ko­ja je bi­la di­rekt­no ve­za­na na vr­hu šta­pa, te če­krk ni­je ni bio po­tre­ban. Ovim na­či­nom ri­bo­lo­va ri­bo­lo­vac je imao ogra­ni­če­ni za­ba­čaj zbog pri­bo­ra, ali se zbog ve­li­ke ko­li­či­ne ri­be u to vri­je­me, moglo lo­vi­ti i ta­kvom teh­ni­kom (lje­sko­vak).
Da­nas je u uz po­moć če­kr­ka pri­li­kom pla­si­ra­nja vje­štač­ke mu­ši­ce mo­gu­će do­ba­ci­ti da­le­ko ve­će da­lji­ne, pa čak ,,iz­ba­ci­ti” i ci­je­li ka­nap. Stan­dard­ne du­ži­ne mu­ši­čar­skih ka­na­pa idu od 27 do 32 me­ta­ra.
Osnov­na po­di­je­la če­kr­ka bi bi­la na po­lu­a­to­mat­ske i auto­mat­ske. Če­kr­ci su po pra­vi­lu ve­o­ma jed­no­stav­ne kon­struk­ci­je, a od ma­te­ri­ja­la iz­ra­de i slo­že­no­sti ko­či­o­nog si­ste­ma zvi­si i ci­je­na. Jef­ti­ni­ji mo­de­li su iz­ra­đe­ni od pla­sti­ke i ne­ki od njih ne­ma­ju ni­ka­kav ko­či­o­ni si­stem. Naj­če­šće ko­ri­šće­ni ma­te­ri­ja­li od ko­jih se iz­ra­đu­ju če­kr­ci su le­gu­re alu­mi­ni­ju­ma, gra­fi­ta i pla­sti­ke, jer su ovi ma­te­ri­ja­li la­ga­ni i pri­lič­no iz­dr­žlji­vi. Ve­li­či­na i ka­pa­ci­tet špu­le (ko­tu­ra) od­re­đu­ju ko­ji će­mo ka­nap sta­vi­ti na nje­ga. Naj­bit­ni­je je da cje­lo­ku­pan si­stem mu­ši­čar­ski ka­nap, štap i če­krk bu­du iz­ba­lan­si­ra­ni i ukom­po­no­va­ni.
Ulo­ga če­kr­ka do­la­zi do iz­ra­ža­ja u mo­men­ti­ma ka­da na šta­pu ima­mo ne­ki krup­ni­ji pri­mje­rak ri­be. U slu­ča­ju da nam je ka­nap za­pe­tljan u bla­tu, vo­di ili čvo­ro­vi­ma i ne­na­slo­žen van če­kr­ka, ri­ba će to sva­ka­ko zna­ti da is­ko­ri­sti i po­bjeg­ne, na­ro­či­to krup­ni­ji pri­mjer­ci. Ta­da je ve­o­ma bi­tan seg­ment uz is­ku­stvo ri­bo­lov­ca i kva­li­tet opre­me pa i če­kr­ka (npr. kva­li­tet­na koč­ni­ca na če­kr­ku).
Če­kr­ci mo­ra­ju bi­ti do­volj­no ve­li­ki (i ši­ro­ki – mo­de­li ,,lar­ge ar­bor”) da na njih mo­gu sta­ti bez pro­ble­ma od­go­va­ra­ju­ći mu­ši­čar­ski ka­nap i bac­king. U za­vi­sno­sti od teh­ni­ke mu­ši­ča­re­nja, ve­li­či­ne vo­de i vr­ste ri­ba, za­vi­si iz­bor pri­bo­ra od če­ga, opet, za­vi­si ve­li­či­na če­kr­ka. Na­ju­ni­ver­zal­ni­ji šta­po­vi, pa shod­no to­me i upa­re­ni če­kr­ci su za vo­de u Cr­noj Go­ri , oni iz kla­se #5.
Na­po­mi­nje­mo da obra­ti­te pa­žnju na pra­vil­nu po­ve­za­nost mu­ši­čar­skog ka­na­pa i bec­kin­ga, ka­da iste po­sta­vlja­te na če­krk. Oni mo­ra­ju bi­ti po­ve­za­ni sa kva­li­tet­nim i si­gur­nim čvo­rom, na­ro­či­to što se krup­ni­ji pri­mjer­ci ri­ba mo­gu la­ko ot­ki­nu­ti zbog lo­še po­ve­za­no­sti baš na tom čvo­ru ko­ji po­ve­zu­je ove dvi­je kom­po­nen­te.
Sku­plji mo­de­li če­kr­ka naj­če­šće po­sje­du­ju i re­zer­vne ko­tu­re, a zbog po­tre­be ču­va­nja pri­li­kom tran­spor­ta oni do­la­ze u po­seb­nim tor­bi­ca­ma od neo­pre­na, plat­na, ili u dr­ve­nim ku­ti­ja­ma. Za ve­ći­nu mo­de­la je bit­no odr­ža­va­nje, od­no­sno pod­ma­zi­va­nje i re­dov­no či­šće­nje od pi­je­ska i pr­ljav­šti­ne. Iako je za če­krk naj­bit­ni­je da bu­de funk­ci­o­na­lan, ba­lan­si­ran sa opre­mom, iz­ra­đen od kva­li­tet­nih ner­đa­ju­ćih ma­te­ri­ja­la, sa vi­še le­ža­je­va, ve­ći­ni mu­ši­ča­ra je pri­li­kom ku­po­vi­ne spo­lja­šni iz­gled (uz ci­je­nu) ipak naj­pre­sud­ni­ji.
Slo­bod­no mo­že­mo re­ći da če­krk po­red svo­je skrom­ne na­mje­ne da sa­ku­plja ka­nap u su­šti­ni pred­sta­vlja ka­rak­ter i ogle­da­lo jed­nog mu­ši­ča­ra!
S.B.MU­RI­NO